Велика Британија и Србија (1856–1862)

Књига Велика Британија и Србија (1856–1862) Љубодрага П. Ристића обухвата период од Париског мировног уговора, када је вазална Кнежевина Србија од руског патроната дошла под заштиту великих европских сила, до мировне конференције у Канлиџи, када је окончан српско-турски сукоб настао бомбардовањем Београда јуна 1862. године. Као током читавог XIX века, Велика Британија је и током тог периода настојала да очувањем Турске царевине сузбије руски утицај на Балкану и очува своје интересе у источном Средоземљу. То је значило одлагање великог и компликованог источног питања, чији је мањи али веома важан део било решавање питања националног ослобођења српског народа. Србијански владари и политичари тада нису гајили илузије да у Великој Британији могу наћи покровитеља који ће их избавити од испреплетаних и супротстављених утицаја и захтева Аустрије и Русије. Ипак, надали су се да би оцене британских дипломата могле постати мање обојене туркофилством. Уверен да је Кнежевина Србија под апсолутним утицајем Петрограда те да би свако проширење аутономије Србије и побољшање положаја српског народа у Турском царству могли проузроковати нови сукоб великих сила, Форин офис није имао разлога да мења правац своје политике на Балкану па тиме ни однос према српској кнежевини. У Канлиџи, Лондон је био спреман да прихвати компромис између принципа очувања Османског царства и права народа.